Крајем седамдесетих двадесетог века
Било је у мени нешто од човека
Ја сам давно мртав још од оног дана
Нас троје у соби и моја сахрана

И увек свечано обећам
А знам да лажем у себи
Да ћу престати да се сећам
Ово је последња песма о теби

Ујед за душу у грлу кнедла
Једном заувек бачен са седла
Изгледа да сам узалуд старио
Ништа од снова нисам остварио

Живим због других мени је свеједно
После тебе потоп ништа није вредно
Подмукло заболи као кварни зуби
Истина је да се само једном љуби